Svi imamo poteškoće da nađemo normalan posao, a ko je za to kriv – mi ili oni?
Od kada sam završila fakultet pa do dana današnjeg, prošlo je godinu dana ili nešto malo više kako volontiram po raznim firmama. Kada god bi mi se desila situacija da pitam za novac koji mi sleduje, nakon obavljenog rada, svaki nadređeni bi me pogledao sa čuđenjem, kao da govorim na nekom nerazumljivom jeziku ili bi rekao da nisu trenutno u mogućnosti da me zaposle i da me plaćaju, kriza je svuda, pa i kod njih. A onda ga vidite svakoga dana kako dolazi u najskupljem džipu, poslednji model, kupljen na sajmu automobila, jadan on, stvarno ga kriza drma, da ne zna gde će da iskrizira sa tolikim novcem? Sledeća situacija koja me je zadesila, a verujem i mnoge od vas, jeste da tražite posao preko nekoga vama bliskog, a on obećava kule i gradove i ništa. E, onda vam se smuči da to trpite i kažete sebi: Ok, možda nemam novca, možda nemam silikone da sa njima mašem ispred svakog vlasnika neke firme, sa otvorenim dekolteom, ali imam pamet i kreativnost. Ali kome je to danas potrebno?
Kada bi se malo preduzetnici dozvali svesti i prestali da nas gledaju kao robove na kojima mogu mnogo da zarade i sebi da priušte više nego pristojan život, svi bismo bili na dobitku. Kako pojasniti to nekome kada nam je sistem vrednosti poremećen i vrede samo oni koji malo misle – u kom pravcu mi to idemo?
