Dragi moji duže vreme vam nisam pisala, jer sam se borila sa sopstvenim demonima i raznim pitanjima – pitanjima veze i života u dvoje. Kao što sam već pisala bila sam u vezi dugoj 4.godine i živela sa tim partnerom, to jeste bio moj najbliži pokušaj partnerskog života u zajednici, najpribližnijoj zamisli zvanoj brak.

Brak kao termin jeste nešto što sam oduvek smatrala svetinjom iako nisam podržavalac istog.

Možda zvuči kontradiktorno, ali da jesam za tradicionalno jesam samo što to u našem 21.veku modernog shvatanja ne možemo smatrati više postojanim.  Zašto?

Pre svega momci ne mogu ostati verni devojci nakon godinu dana veze, a kamoli kada dođu pritisci koje ta zajednica i institucija braka podrazumeva, deliti sve u dobru i zlu itd.

Pitala sam se čemu onda ta farsa ulaska u brak? Da li zato što se sve više devojaka plaše da će ih neko prozvati baba-devojkama kada uđu u tridesete, dok se muškarci nazivaju najpoželjnijim neženjama i još mnogo lepih epiteta koji ih krase. Fuj! Onda se devojke uspaniče neće se ostvariti kao majke, pa brže bolje nađu prvog koji im pokloni malo više pažnje od prethodnog koji ih je tretirao kao otirač i one pomisle eto to je taj, pravi. Gospode!

Fenomena i slučajeva ima mnogo, ali taj jebeni strah od samoće, od pogleda, od komentara, rodbine, šta će ko reći i misliti, koga boli kurac realno za to?

Pišem ovaj tekst sa maksimalnom slobodom jer se tako u ovom trenutku osećam i ne želim da se suzdržavam čak i od neprikladnih reči, kome se čini previše ne mora da čita.

Na moju žalost počela sam da se bavim ovim pitanjem sve više onog trenutka kada sam shvatila da mi se drugarice udaju i dobijaju decu, a da se ja i dalje igram na pozornici.

Pitanja sa njihove strane i pogledi kada ćeš se skrasiti, zašto mu ne daš priliku i slično su mi se iskreno smučila.

 Vremenom sam se ubijala u glavi njihovim pitanjima stvarno kada ću i ja nešto preduzeti i skrasiti se.

A,onda sam počela da se nerviram,  jer to ne liči na mene. Možda imam trideset godina, ali jebote nemam sto godina.

Najvažnija stvar u mom životu nije se ostvarila, a to jeste  uloga koju priželjkujem, pozorište u kojem ću zaigrati i ostati, završiti master, putovati, izlaziti i voleti.

Partner mi može doći jednoga dana samo kao dopuna svemu tome, a to jeste mojoj ispunjenosti pre svega. Ne mogu i ne želim da jurim neuhvatljive, kao što sam do sada radila, jer me je senka proganjala i ukazivala na to da nisam spremna  na ozbiljnije poduhvate kao što jeste brak.

Kada bolje razmislim nisam sigurna da li ću ikada biti, jer sebe nikada nisam zamišljala u belom, niti mi se to dopadalo, iako je sastavni deo naše tradicije.

Kada samo pomislim na onaj momenat sa 200 zvanica pa ljubljenje, pa slikanje, još mladenački ples a vi umorni da vam nije ni do čega, a morate ceo dan da se kezite jer ne daj Bože da pokažete umor, pomisliće rođaci ne volite se dovoljno.

Zašto ta tortura, kome to treba....što sam čula skoro, svadba je dobra investicija da bi se uzele pare i kupili šta vam je potrebno, e tada mi se smučio život. I onda postavim sebi pitanje za koga praviš svadbu, veselje, za vas ili rođake, da bi pričali kako je bila svadba ovakva ili onakva, koga boli za to ako ste srećni i volite se?

Moj život u dvoje ne zamišljam sa papirom i okovom već samo nas dvoje i to je ceo moj svet, prijatelji su tu i to je u redu, a nas dvoje smo zaseban univerzum i to mi je dovoljno.

Naše stvaranje i naš život je naša stvar. Zato je i zovemo zajednicom, a ne institucijom, koja zaista posle nekog vremena jedino to i preostaje. U toj istoj instituciji se posle smenjujete jedan pored drugoga, uz reč koju, pelene, šerpu i sve čari bračnog života, koji uguši ono najvažnije, a to jeste vas dvoje.

Ko uopšte to može da voli, sanja ceo život i da pretvori ženu u domaćicu, a muškarca morža sa velikim stomakom koji gleda utakmicu svake večeri sa pivom u ruci ili ako nije ispred televizora, onda jeste sa svojim ortacima glumi playboja u nekoj kafani  dok vi sa detetom se bakćete i raspadate od umora.

Da li je to brak današnjice, gde je sve dozvoljeno i ništa?

Ženama je dozvoljeno  da budu lepe u posebnim prilikama ili da sede kod kuće, dok muškarcima je sve dozvoljeno? Da li je to idealna slika u dvoje?Ko bi tu idilu poželeo, ja sigurno ne!

Moje viđenje ljubavi smo on i ja, povećenost, razumevanje, izlaženje u dvoje, putovanje, smeh do suza, univerzum koji zajedno osvajamo, bez svedoka, okova, papira, nas dvoje smo dovoljni svedoci ljubavi i iskri iz očiju koje samo mi vidimo i ne treba nam javnost da to i dokaže. 

Tako ja vidim ljubav.