Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

 

Strah od uspeha, uvek me je proganjao kao ptica zloslutnica, sa naznakom moje duhovne smrti.

Strah je bio moje drugo ime kada je bilo reči o bavljenju poslom koji volim, strah je bio moje drugo ime za ljubav, za poverenje, za strast.

Ovaj tekst najiskrenije posvećujem ljudima koji bi voleli da se bave poslom koji vole, sanjaju, za koji žive, a nemaju hrabrosti sebi to da priznaju.

Priznati sebi da se plašite uspeha jeste u mom slučaju bila najteža stvar, kako, zašto?

Sve se svodi na priču iz detinjstva kada tvoji najbliži ne veruju u tvoje sposobnosti i talenat.

Iz porodice ide svaka sumnja, nesigurnost, strah, jednom rečju agonija sa kojom morate naučiti da živite.

Od kada sam stala na daske koje za mene život zaista znače, moja sumnja nije prestajala.

Svakoga dana kada bih dobila neki glumački zadatak, strahovi bi počinjali. Najčešće bi se javljali u vidu otpora prema liku, zadatoj sceni, a zatim i prema svojim mogućnostima.

Zašto sam ja baš dobila taj zadatak? Nemoguće, mislim da je pogrešio profesor, nisam ja dovoljno sposobna za ovo. Odradim zadatak sa svim svojim mogućim tripovima, dobijem pohvalu, ali sumnja ne staje.  Zapravo kada bolje razmislim mislim da ona nikada nije prestajala, ni sekunde nije odmarala.  Odlučim da upišem glumu, da se oprobam na prijemnom, kada ono međutim, ne prođem.

Prvi dokaz da nisam za to. Poljulja to mene, ne kažem ja, kod kuće me uteše sa rečenicom :  Ma možeš uvek glumom da se baviš amaterski, nije smak sveta. U meni se vršila podela na to: Ma da u pravu su, baviću se amaterski, dok neki glasić mi kopa po glavi: Ti to voliš šta lupaš?

Upišem novinarstvo, na faksu nađem dramsku sekciju.  Krenemo sa predstavom i završim sa pripremom predstave na Fdu, fakultetu koji nisam uspela da upišem, slučajnost ili ne, više nisam ništa razumela. Prođe jedan projekat, drugi, treći, glavna uloga u dečojoj predstavi, deca na kraju predstave viču ime mog lika ja u delirijumu, sutradan iznova, ma nisam ja za to.

Borba se nastavljala 4.godine nakon mog završenog fakulteta Novinarstva, upisala sam glumu u grupi Branislava Lečića. Najveće lomove sam imala za te četiri godine. Ni sama nisam bila svesna koliko je borba postajala sve veća, a ja sve umornija.  Jedini ko se nije u tom trenutku predavao bio je moj profesor Leka, koji kada god bih htela da odustanem bi me nekom rečenicom dozvao svesti, da bi mi odzvanjala mesecima. Društvo sa grupe mi je takođe bila najveća podrška u trenucima kada nisam uspevala da vidim sebe. Najveći lomovi su se dešavali sa mojim proširivanjem sosptvenih kapaciteta i kopanjem po svojim dubinama, kako bih se pronašla za određenu ulogu, situaciju ili ostvarivanje partnerskog odnosa na sceni.  Godine su prolazile na edukaciji, borila sam se sa svojim sumnjama, ali i činjenicom da sam na ovom putu zaista sama bez podrške porodice, mame, svih važnih ljudi koji su mi bili potrebni na tom putu.  Jedino u koga nikada nisam posumnjala da me neće napustiti bio je moj deda, koji je na svaku moju predstavu, iako nije kako se meni činilo razumeo ni jednu od odigranih uloga, ali on je bio presrećan kada bih igrala. On je bio moja svetlost koja me je vodila uprkos svemu.

Godinu dana nakon završetka edukacije glume i režije, dobila sam ulogu koja mi je pokazala da sam spremnija za put glume više nego ikada. Uloga jeste bila malo drugačija, zahtevnija sa istraživačkom pripremom, intervjuima, temeljnijom pripremom koja jeste trajala 6 meseci.

Po prvi put sam u tim trenucima počela da osećam da se moji pogledi menjaju na moj put, snaga je u meni počinjala da raste. Moji Lekartovci su znali da spremam novu predstavu i bili su jako ponosni što sam već počela da radim ozbiljnije projekte. Sve je tako počelo brzo da se dešava, nisam bila svesna da su moji strahovi slabili, a ja ojačala zahvaljujući svojoj borbi i odricanju, pre svega govorim na privatan život. Gluma jeste zahtevna i svako ko se bavi ovom profesijom mora biti svestan da mnoge stvari će se dešavati i čak prolaziti pored vas, a da li ste spremni da i to prihvatite, ljubav vaša će znati.

Bližio se momenat mog izlaska važnog na scenu.

Dugogodišnji partner me je ostavio, deda 7 dana pred premijeru umro, a samo sam ja znala kako sam se nosila sa tim stvarima koje čine život.

Sve je to život govorim sebi svakoga dana i znam da sam iz svih lomova, strahova izlazila jača i sigurnija da moj put nije lak, kako za mene tako i za partnera kojeg ću odabrati jednog dana.

Znam i to da se ovog puta ne bih odrekla ni po cenu da ostanem sama, jer znam šta mi je ovaj put ljubavi pružio, snagu ulio, drugačiji pogled na svet dao i mnogo ojačao.

Borba za ono što volim se nastavlja svakoga dana, znam da je to jedini put koji daje rezultate.

Svakoga dana buditi se sa osmehom na licu, pevati pesmice o sreći i slično nisu realni život i to vam mogu reći sada iz ove perspektive.  Nije odgovor  na pitanje šta želiš od života - želim da sam srećan.

Pravo pitanje jeste kako dostići neki oblik zadovoljstva, koji će vam dati viši smisao.

Život nije bajka u kojem smo svi živeli srećno do kraja života, već put ostvarivanja naših snova i dubokih želja, koje sanjamo širom otvorenih očiju.

Svoj san sanjam svakoga dana i vraćam mu se svakoga dana, sa željom da nikada ne odem, ne napustim tu ljubav, koja me čini boljom osobom .

Ovim tekstom se zahvaljujem svim dragim osobama koje su verovale u mene, kada ni ja sama nisam, profesoru, ali najviše sebi što nisam posustala.

Verujte sebi čak i kada mislite da su vam šanse ravne nuli da uspete, uvek postoji način, možda ne onaj kako ste ga vi zamislili, ali sigurna sam da je odgovarajući način za vaše mogućnosti koje posedujete, a koje tek treba da pronađete, osvojite i prihvatite.