Živeti u sopstvenoj zabludi straha ostavljanja i noćne more straha da moram da čekam da bih bila prihvaćena, shvaćena i voljena....mogu već o tome govoriti u prošlom vremenu.
 
Znate kada ste dete koje je majka napustila, pa nakon nekoliko godina ponovo prihvatila, imate iskrivljenu percepciju sveta da je to normalno da vas neko ostavi, da treba ljubav zaslužiti i za mnoge stvari u životu sačekati, jer nije vreme.
 
Kada dugo godina živite sa pogrešnim uverenjima, a ljudi u vašem okruženju potvrđuju vašu iskrivljenu percepciju onda nemate od koga da saznate da svet ima svoje vrline i mane.
Onda odete na školovanje, edukacije, psihoterapiju, učite mnogo o sebi, drugima, nakon 10.godina spoznate sebe, na drugačiji način, ali i svet oko sebe.
 
Mora da priznam da ni dan danas nisam navikla na sebe, sa svim svojim manama i vrlinama i dalje učim i učiću celog života, ali najvažnije jeste da mi više nije neprijatno u svojoj koži.
 
Sada je uglavnom neprijatno ljudima u mojem okruženju kada shvate da me nešto preterano ne tangira tuđe mišljenje ili osuda, a još manje reakcije na moje ponašanje koje ponekad nije u skladu sa protokolom.
Nekada mi je bilo neprijatno kada kažu da sam gruba, drska ili čak malo i besna, sada mi je to smešno i interesantno. Samo iz jednog razloga, da ste bili u mojim cipelama i proživeli mnogo životnih iskušenja, udaraca, padanja, razočaranja, shvatili biste zašto ne marim za dušebrižnike.
 
Imala sam puno prijateljica ranije, sada se taj broj hvala Bogu smanjio, jer više nema klimoglavaca u mom okruženju kako oni kažu plaše se moje reakcije, kada mi kažu nešto što mi ne prija, ne lažu me, ne uvijaju u papir.
Zato kažem hvala Bogu takvi mi prijatelji ako se uopšte mogu nazvati ne trebaju.
 
Znate, kada izgubite dve osobe koje su vam mnogo značile u životu, kao što sam ja izgubila baku i dedu, izgubite dečka koga ste voleli više od sebe same, onda izgubite krov nad glavom, posao, novac, pa i zdravlje na kraju. A prijatelji, sa godinama zbog moje teške sudbine se pozivaju na nemanje vremena ili me pozivaju samo kada smo dobro, neka hvala, tada mogu i sa prolaznikom sa trafike podeliti radost. Razumete moje boli sada, sada već možete zamisliti moje borbe i uz sve to sama, hvala Bogu pa sestra mi je bila s vremena na vreme tu, inače bih skliznula odavno što bi rekao moj prof. DuŠan Stojnov sa konstruktivističke terapije. 
 
 U mom životu su uglavnom ostali sada samo hrabri ljudi koji se smeše sa mnom i kada nam nije do smeha. Oni koji znaju da stisnu ruku, da plaču zajedno sa mnom kada je to potrebno.
Sve svoje vreme pružam ljudima koji ga cene i više ne čekam nikoga, pa ni život da mi beskorisno prođe.
 
Momenat u životu dođe kada počnu stvari same da se slažu i kada shvatite da sve možete sami i da su zapravo ti prijatelji bili vaš paravan ili štaka u nekom trenutku kada niste smeli da priznate koliko ste jaki. Takođe, partner se ne čeka, njega srećete onog trenitka kada znate da ga nećete čekati niti gubiti vreme sa njim, već ga iskoristiti na pravi način sa puno ljubavi.
 
Ne čekajte da vam se život desi, idite mu u susret, ne dozvolite da vas strah odvede u smeru koji niste želeli. Prošlost vam je tu da vas podseti svaki put gde ste bili i gde želite sada da budete i uvek sami sa sobom dobro, jaki i podignute glave.
Porodica vam se nađe ili ne, prijatelji takođe, ali vi sebe nikada nemojte izneveriti.
 
Jedino na šta treba da obratite pažnju jeste vi, sve ostalo su lažni sjaj, ljudi nebitni, samo ste vi jedino važni, sve ostalo je prolazna scenografija, ples, uloga koju ćete pamtiti, ako želite da je pamtite, pamtite je po lepom.