Odraz u ogledalu

Kolumne umetničke duše Aleksandre Anđelković. Volim umetnost, decu i sve što život čini lepim i srećnim.....

Zemlja promašenih snova
2018/02/06,12:02

Pišem ovaj tekst jako nezadovoljna svojom životnom situacijom  i zapitah se koliko ima još mladih ljudi u ovoj našoj jebenoj zemlji, koji čekaju svoju priliku i ta prilika im ne dolazi. Zašto?

Zato što žive u zemlji koja ne ceni intelektualce, kulturne vrednosti, znanje i mlade.

Ovde su zaboravili na mlade ljudi koji su željni posla, profesije za koju su se borili tokom studiranja i za snove koje su živeli,  sve im je onemogućeno. Nižu mi se pitanja : Što ste nam omogućili da upišemo fakultete i da ih završimo, pa da nemamo to isto znanje gde da primenimo.

Koga briga da li sam završila privatno novinarstvo ili privatno glumu, ako to što znam da radim nemam gde da pokažem?

Pitam sve naše u odelu gospode koji ko o čemu pričaju o izborima, a gde su tu naši izbori, izbori mladih!

Zašto se glas mladih ne čuje!Naša je budućnost u pitanju!

Već samo ukoliko imaš partijsku knjižicu imaš pravo da postojiš.

Šta je sa mojim ljudskim pravom da neću da pripadam bilo kojoj organizaciji sa čijim se stavovima i demagogijama ne slažem, šta ćemo onda? Ništa, sedeću kod kuće, dok se njegova milost ne pokaže prema ljudima drugačijeg mišljenja i dozvoli im da udahnu vazduh, radeći ono što žele.

Pitam se koliko još govana ova omladina treba da proguta da bi se shvatilo da ovde ništa više ne funkcioniše. Od obrazovnog sistema, ekonomskog, do kulture koje nema, samo šund, banalnost i primitivizam se veliča. E, pa ja to neću! Ne želim da živim u zemlji u kojoj moja mladost nestaje zbog toga što se sve više promoviše da je normalno biti glup, ne misliti svojom glavom, baviti se prostitucijom, gde starlete pišu knjige, a kriminalci gostuju po emisijama, kao ne daj Bože akademici,koji podučavaju decu pravom putu. Horor!

Ko će stati za omladinu i izboriti se za njihova prava, ako očigledno oni koji bi trebali to ne rade.

Zašto svaki put mora da se desi neko ubistvo ili neko zlostavljanje da bi se reagovalo.

Zašto se uvek kod nas leče posledice, a uzrok ignoriše?

Nisam ni sama sigurna da li bi imao ko racionalne odgovore da da na sva ova moja mučna pitanja.

Vrlo ogorčena i rezignirana ovaj tekst pišem u susret ovim gradskim izborima,koji zapravo služe jedino političarima da premeravaju svoje snage, a da se pita zaista narod verovatno ovih izbora ne bi ni bilo, jer smo već dovoljno istrošeni i napaćeni, da niko više ne reaguje ni na šta.

Pitanje je da li će nam se išta tim izborima promeniti, jer koliko vidim sve je manje boraca,sve je više umornih, sve manje optimističnih, a moje iskreno žaljenje jeste da se ovde u skorije vreme ništa neće promeniti, ukoliko  zaista omladina ne počne da se budi i počne da misli svojom glavom.

Zapravo moja najveća briga jeste za buduće naraštaje koji neće imati ništa sa čime će moći da se pohvale, ni kulturom, ni umetnicima, ni akademicima, biće ovo jedna zemlja promašenih snova.

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu