Da li je vreme za budjenje?

Svakoga dana gledate ljude oko sebe kako napreduju, neki stagniraju, a gde se vi nalazite? Kada bi me prijatelji pitali šta ima novo, od kako sam završila fakultet, mogu da kažem ništa novo. Kako je to moguće? Uvek se nasmejem i odgovorim da vreme pored mene prolazi, jer se ponekad osećam kao na pokretnim stepenicama gde stojim, a one nikuda ne odmiču. Zašto je tako, ne samo u mom slučaju, već u slučaju mnogih ljudi od dvadesetak godina posle završetka fakulteta? Malo je onih koji se odmah zaposle i rade posao iz snova i čak im se stvori mogućnost za napredovanje.

Šta je zapravo u pitanju, da li smo mi nesposobni, nestranački opredeljeni, pa su nam samim tim i mogućnosti ograničene ili još spavamo, snom dečijih iluzija. Ko je kriv što nemamo prilike da budni sanjamo, radimo ono što volimo, radujemo se što postojimo, kome je došlo vreme onda za buđenje, nama ili strani koja nas sputava, jer se razlikujemo, jer vredimo? Da li smo se našli u vremenu gde su vrednosti i znanje manje važni, nepotrebni, a silikoni, šund i plitkoumnost na ceni? Razmišljajte na ovu temu i nemojte spavati, jer druga strana nikada ne spava, već vas nevidljivim silama sputava, oduprite se jer vi to možete, nikada nije kasno za poslednji debakl.