Znate ima ljudi koji me godinama poznaju kao nekoga ko je bio boem, volela kafane, alkohol, noćni život generalno. Od trenutka kada sam odlučila da se bavim glumom profesionalno pre 3.godine, shvatila sam da ništa ne može da mi nadomesti taj osećaj ispunjenosti kao ona jedina – moja ljubav prva.

Gluma, gluma, gluma….Svakoga dana bih mogla da pričam i pišem o njoj, prvoj ljubavi, bez koje moj život ne bi imao smisla.

Scena,adrenalin, neizvesnost do kraja, da li će sve proći kako treba. Nada da neću zaboraviti tekst i odigrati sa istom emocijom do kraja kao na probama, dok si kopao po sebi kako bi oživeo svoj lik.

Moju prvu ljubav sam upoznala sa petnaest godina kada sam prvi put stala na scenu u Teatru 13 kod Svetislava Jankovića, koji je od mene na prvom susretu tražio da izrecitujem pesmu po svom izboru, kako bih se predstavila.

Kao juče da je bilo, odabrala sam Sedam gotovana, sada da me neko pita da li sam mogla nešto ozbiljnije mislim da ne bih mogla da odgovorim, jer me je trema toliko prožimala zbog publike, dece iz tog pozorišta. Stajala sam na centru i započela sa recitacijom i nekako izgovarala svaku reč zastajkujući, ali uspeh nekako da izvedem i dobijem aplauz podrške. Nikada se gluplje nisam osećala mora da priznam, ali je osećaj na kraju bio dobar, nekako sam se osećala da tu pripadam, sceni.

Godine su prolazile, radila sam razne amaterske predstave koje su bile moje razvojno iskustvo u glumi.

Kasnije sam dobijala ozbiljnije uloge i došla do kontakta sa profesionalnim glumcima. Sva ova priča ne bi imala smisla da ja u njoj nisam videla poruku koju sam želela da podelim sa vama, ljudima koji rado čitate moje misli.

Nedovoljno godina je iza mene u glumačkom zanatu, a ja sam i dalje željna učenja, rada na sebi i borbe sa sobom i mojim novim likovima. Ne možete ni da zamislite koliko je gluma lekovita i magična profesija i zapravo koliko vam radosti donosi.

Nedavno sam dobila od mog profesora sa Konstuktivističke terapije komentar koji me je dotakao do te mere da sam se rasplakala. Ne znam koliko od vas zna moju priču da sam rasla bez mame i tate, sa bakom i dekom, brat koji je šizofreničar i na kraju i mamina dijagnoza u kasnim četrdesetim ista, samo je delić klupka sa kojim ste vi kao verna publika upoznati. Ima još mnogo ne tako lepih stvari koje su mi se dešavale u životu, ali ne bih sada o tome, već da vam prenesem poruku.

Profesor Dušan koji je upoznat sa mojom porodičnom istorijom kroz osmeh me je upitao na kraju prve godine :  „ Aleksandra da li mogu da te pitam nešto, nadam se da se nećeš ljutiti?“

Odgovorila sam : „ Naravno.“

„ Znaš ti si za mene otkrovenje, pored svih loših stvari koje su ti se desile ti nisi skliznula sa puta. Ti si pravo čudo i otkrovenje za mene, zaista to mislim. Samo tako nastavi. “

Nasmejala sam se i zahvalila. U glavi mi je samo odzvanjala jedna reč : „ Gluma = ljubav za sve ti hvala!“

Ljubav prema nekome, nečemu je veoma jak razlog da i kada je najteže ne pokleknete i da uvek imate motiv i snagu za korak napred.  I ja uvek koračam u pravcu svetlosti....