Odraz u ogledalu

Kolumne umetničke duše Aleksandre Anđelković. Volim umetnost, decu i sve što život čini lepim i srećnim.....

« Posao i seks ne hvala, ljubav uvek! | Main | Kome ti pripadaš...u šta veruješ? »

Oči govore...susreti slučajni, namerni, strast ili ljubav...šta želimo zapravo?
2018/01/14,22:08

Pišem ovaj tekst sa posebnom emocijom i osećajem odlučnosti, koju mora da priznam nisam dugo ovako iskreno osećala.

Podelila bih sa vama jedan zanimljiv uvid na zaljubljenost i slučajne susrete, one koji se dožive jednom i pamte ceo život, kao vid lične fascinacije nekim ili nečim.

Postajao je jedan momak u mom životu sa kojim sam kao tinejdžerka komunicirala samo očima i mislila sam da je on ceo moj svet. Ih, kako sam bila mlada i zanesena. Mora da priznam da takvu emociju nisam do skoro ponovo osetila, čistiju i iskreniju sa moje strane prema jednom muškarcu sada već u zrelijem dobu. Znate da žene imaju tu potrebu da kažu da su osetile leptiriće u stomaku, kada upoznaju onog pravog i sve bi uradile da ih jedan takav osvoji, većina žena koliko znam, osetih i ja to, ali da li je pravi ih, ko će to znati?

Kao klinka zaljubljena u tog mladića mi je bilo dovoljno da budem u njegovom prisustvu, da čujem kako priča, kako se smeje, zagrli me i lebdela sam. Bezbrižnost je bila drugo ime u tom periodu, drugo ime za tako čistu i nevinu emociju, koja je umela biti uzvraćena, bez igara i nedorečenosti.

Danas ipak, godine iskustva su mi ukazale na druge vrste odnosa muško-ženske i gomilu bespotrebnih razgovora koji umore odnose, a za pravu ljubav je zapravo potrebno malo, kada govorim o osećanjima.

Parovi koje poznajem govore o trudu u odnosu, pričaju o ulaganju obostranom i čini mi se da se odnosi svakoga dana posmatraju kao investicija u brak za srećan život, gde se na kraju možda i izgubi ta najčistija emocija koju osetite kada se upoznajete, stvarate zajedno, učite, delite, volite.

Znam da emocije s početka ne mogu nikada biti iste nakon nekoliko godina, jer se odnosi razvijaju i nadograđuju, ali šta je sa duhovima u vama iz vaše prošlosti koji su vam tu emociju jednom probudili. Da li je zaboravite pored tog nekog ili je on taj trepet u vašim mislima i nakon dugi niz godina provedenih u dvoje. Kako je održavate?

Moj duh iz sadašnjice koji se odnekud stvorio u liku odraslog muškarca, ali osećanjem bliskim onim iz tinejdžerskih dana, jeste za mene bio nestvaran. Pitala sam se nakon tog simpatičnog zaljubljivanja koje sam čuvala kao nešto najlepše iz tog perioda da li je moguće da se ponovo oživi taj osećaj i da bude identičnog inteziteta, smešno zar ne?

Druga osoba, ni po čemu sličan dečaku iz mog tinejdžerskog perioda, a osećaj isti, pogled koji govori više od reči, sigurnost,toplina i moj osmeh koji se sam od sebe otegne, koji je zapravo nemoguće sakriti.

Kako to isto sada? Da li sam spremna na nove izazove, da li sam sve ovo vreme tragala za tim ponovnim susretom sa tom najiskrenijom emocijom?

Da li se takve emocije mogu zadržati? Koliko je realno da se te emocije mogu nadograditi i taj nestvarni osećaj da je to susret radi ponovnog učenja, nečega što sam zaboravila možda?

Da li su dugi i iscrpni razgovori u odnosu zaista uvek neophodni da bi jedna veza opstala ili smo previše emotivno otupeli da bismo se mogli pročitati,a da ne govorimo?Ništa više od pogleda, dodira, zagrljaja, poljupca, zajedničkog smeha...a razgovori su tu neka pričekaju...samo da ne prekidaju tu tišinu stvaranja pravih emocija....

Reč razgovor - gest pogled

reč dogovor - gest poljubac 

reč moraš, naredba - gest zagrljaj ( sloboda )

reč ljubav - gestovi zagrljaj, poljubac, dodiri...tišina ( mir ) 

Sve se ovo može zameniti i primeniti.... A šta ćemo onda sa rečima? Da li su nam uvek potrebne?

 

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu