Odraz u ogledalu

Kolumne umetničke duše Aleksandre Anđelković. Volim umetnost, decu i sve što život čini lepim i srećnim.....

« Kome ti pripadaš...u šta veruješ? | Main | Zemlja promašenih snova »

Kome ti pripadaš...u šta veruješ?
2018/01/31,17:55

Mir i tišina ponekad  plaše...Mene naročito....Često sam se šalila na svoj račun :Mora da je zatišje pred buru!Drugarice su uvek razumele da sam neko ko ne ume da živi čekajući da se nešto desi,već sama stvaram svoje snove.

Često su mi ljudi govorili da živim život sto na sat i da bi mogla da usporim, nisam mogla to da razumem, sve dok nisam jednog dana završila na infuziji  i shvatila da je vrag odneo šalu. Takvi trenuci u životu te pošteno otrezne i prizemne, da ne shvataš život olako, nisi besmrtan.

Potresi u životu donesu razne promene, s obzirom da sam neko ko voli da radi na sebi i istražuje, ponekad pomislim da li mojoj znatiželji ima kraja, ali odgovor bi mogao da potraje...:)

Šalu na stranu, do nedavno sam mislila da je moja potreba za adrenalinom jedini izvor života i da pripadati nekoj organizaciji ili nekom timu jeste moj put.

Gluma jeste bila moj put, moja droga, moj vodič kroz razne turbulencije u životu.

Kada god bi mi bilo teško ili ukoliko bih imala neke nedoumice, krize, gluma bi me izbacila na površinu i po ko zna koji put udahnem pravi dah života.

Ličnost sam koja voli adrenalin, maštanje, rad, inspiraciju vidim u svemu novom i svakom povezivanju sa ljudima.

Nažalost, moj tekst jeste posvećen onim ljudima koji u svemu vide korist i u nečemu što je lepo vide samo ono što je potrebno njihovoj sujeti odnosno bolje rečeno njihovoj praznini misleći da će moći sebe da popune, teško!

Kao što rekoh, volim život,radujem se svakom novom projektu, deci i dobrim ljudima koji mi izmame iskren osmeh na licu.

Takođe, kao i svaki umetnik sam jako iskrena, kako na sceni tako i u životu.

Kada se dajem, dajem se 100% nema 10, 50, 100% ili ne radim. Moje namere su čiste uvek, možda sam nekada impulsivna i brzopleta, ali umem da se izvinim i time dam do znanja da sam čovek i da grešim, kao i ostali. U poslu mora da priznam ljudi ne umeju tako da komuniciraju.

Traže od tebe razumevanje,podršku, ali kada im je ne pokažeš jer smatraš da ne zalužuju oni se naljute,jbg iskrenost je jedno, licemernost nešto sasvim drugo.

Mala digresija ljudi često misle da pakovanje u ružičast papir nekog sranja, neće ostaviti smrad, već miris lepote i pakovanja, jok, teško!

Nedavno sam imala iskustva da kao umetnik ne budem adekvatno ispoštovana za svoj rad i jasno sam iznela svoj stav gde sam dočekana kao neko ko navodno ima pravo da iznese svoje mišljenje ali ne i da ga iskaže na način koji mi priliči i za šta se zalažem. Svesna sam da umem da budem gruba, naravno kada smatram da su moji interesi ugroženi i da nisam ispoštovana. To naravno ne znači da ću gaziti preko mrtvih da bih dobila za šta smatram da mi pripada, ali ukoliko ne dobijem adekvatno poštovanje povučem se i moj odgovor je sasvim jasan.

Tada dođe ova kako sam je nekada zvala neprijatna tišina, što sada iz ove perspektve i sa radošću kažem da je ovaj mir nešto najbolje što mi se nakon dužeg lutanja desio.

Mnogo puta sam mislila da ću iznošenjem sopstvenog mišljenja ugroziti druge i odlazila bih kući nervirajući se zbog svega što nisam rekla, a onda sam shvatila, neću da obolim i da sebi naškodim brinući o drugima, gde sam tu ja?

Jednu stvar sam naučila u ovoj tridesetoj godini, a to jeste da nemam šta da izgubim. Napravila presek stanja urađenog do tridesete i rekla sebi, ok možeš ti to bolje.

Započela sam od toga da sebi želim dobro i da sam sama sebi najvažnija. Važno mi je da shvatite da vaš mir, vašu tišinu, ne mogu da plate nijedna organizacija, trupa sa kojom radite ili par prjatelja koji su tu kada vam zatreba uteha, samo vi ste zaslužni.

Rekla sam NE, jasno mnogim prijateljima, organizacijama kojih sam bila deo, ali sebi nikada neću reći ne, jer moj život nema cenu. Moja sreća nema cenu i dokle god dišem, živeću za istraživanja, dobre ljude, divnu decu kojoj predajem i za ljude koji poštuju moj trud i rad,a ostali?

Ostali mogu da mi se popišaju pod prozor slobodno, ne bih imala ništa protiv, zato se i vode pod ostali...

I najvažnije ne zaboravite nijedna organizacija za koju radite, sa kojom sarađujete vas ne poseduje i ne pripadate njoj već, sebi, samo sebi i nikome više. I da se još jednom podsetim u šta verujem? U SEBE!

 

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu