Pišem ovaj tekst danas sa uverenjem da je čovek biće koje može sve što poželi, samo je potrebna snaga,upornost i nikada ne odustati, čak i kada vam se čini da je beznadežno.

Moj imperativ jeste od moje 14.godine bio da od svojih želja nikada neću odustati.

Zašto baš tada tako mala sam shvatila da je to veoma važno?

Vidite čoveka razne okolnosti u životu navedu da shvati svoju svrhu. U tom periodu sam izgubila meni najvažniju osobu, moja baku. To je bila žena koju su svi voleli, nije bilo osobe koju ona nije mogla, da ne nasmeje. Volela je druženje, šalu, vic, kako na svoj račun, tako i na račun drugih. Bila je žena sa velikim Ž, borac, topla, ponekad i surova, jer je zaštita njena bila velika prema svakome koga je mnogo volela i što je najvažnije nije nikada odustajala.To je bila osobina koju sam obožavala kod nje. Šnajderka koja ženu sa vrata proceni, jednom premeri i kroj je tačan u centimetar, nikada nije dva puta uzimala meru, njeno oko je videlo sve što drugo nije moglo.

Iako jako bolesna u ne tako poznim godinama,usadila mi je najvažnije vrednosti, a to su : borbenost, hrabrost,volju za životom i ljubav. Kada je umrla, vreme je bio odlučujući faktor da shvatim ko sam bez nje, šta je to što ja volim u svom životu i kako nastaviti dalje?

Oduvek sam kao dete okupljala drugu decu iz ulice i pravili bismo predstave, bila sam često inicijator raznih igara. Mnogi su videli tu moju ludačku ljubav prema pozornici i javnom nastupu. Jedino što im je bilo preostalo, a to jeste da me upišu na glumu. Prolazile su godine i ja sam pozornicu sve više volela, druženje, taj kreativni rad koji se ne može opisati i ljubav koja se širila među ljudima sa kojima sam tada sarađivala. Pozornica jeste bila moja velika uteha u najtežim trenucima u životu, iako toga ponekad nisam bila svesna, ali toj pozornici sada veliko hvala koja mi je sačuvala zdrav razum. Vidite, biti na pozornici, raditi različite zadatke možda neke za koje smatrate da nemate kapaciteta su me danas ojačali, da mnoge prepreke vidim iz drugačije perspektive. Gluma to može, daje kreativni pristup rešenju različitim problemima, kako na sceni,tako i u realnom životu.

Mnogo puta sam pisala o tome kako tu glumu nisam upisala na državnom fakultetu iako sam 3.puta pokušavala, na kraju sam završila na privatnom centru. Znam, da mnogi imaju predrasude o privatnim institucijama ali sa sigurnošću mogu da kažem da smo mi kao grupa kod prof.Branislava Lečića mnogo radili i zaslužili svaku ulogu prema upornosti i uloženom trudu.

Uspeh profesije kojom se baviš jeste recipročna uloženom trudu i upornošću koja je uložena, sa sigurnošću iz ove perspektive mogu da kažem.

Zašto sam odabrala sada o tome da pišem?

Upravo iz razloga kada sam shvatila da je moj uloženi trud počeo da ostvaruje moje snove. Jedno jeste važno znati, a to je nije dovoljno samo sanjati svoje snove, već težiti da se pronađe odgovarajući način da se taj san ostvari. Uglavnom se neće ostvariti na način koji ste zamislili ali ako se budete dovoljno trudili, put do vašeg sna će se sam raščistiti i pronaćiće vas, verovali to ili ne?

Moja priča koju bih rado podelila sa vama i koju tek sada razumem, živa je istina. Pišem ovo kako bih mladim ljudima ukazala na to da šta god da vam se dešava u životu, dobro je, nešto vam se sprema samo je pitanje strpljenja.

Na početku teksta sam napisala da sam pokušala glumu da upišem 3.puta i nažalost pošto nisam upisala, nisam odustala od bavljenja amaterski glumom. Radila sam predstave i sa profesionalnim glumcima i različitim trupama. U međuvremenu sam upisala novinarstvo jer nisam želela da ne završim fakultet, već sam videla tu vrstu profesije kao alternativu za javni nastup. Muka jeste bila velika i ironija života da mi se fakultet nalazio preko puta fakulteta koji sam želela da upišem a nisam uspela, Fakulteta dramskih umetnosti. Danima smo išli na kafu tamo jer je bila jeftinija i prijatnija atmosfera nego na našem fakultetu. Malo po malo, upoznam ekipu dramske sekcije na mom fakultetu koja me dovede do reditelja Petra Popovića sa Fakulteta Dramskih Umetnosti i počnemo sa pripremama scenskih borbi na Fakultetu Dramskih Umetnosti. Ironija života ili ne, ali ja sam opet bila tu gde sam želela samo na malo drugačiji način, zar ne?

Iz godine u godinu sam gurala dalje, živela sam sa ljutnom, tugom što nisam uspela da upišem naš državni fakultet na odseku glume, jer je uvek važio za najbolji, sve dok nisam dobila priliku i upisala Lekart na odseku gluma kod prof. Branislava Lečića i moje muke su počele da se stišavaju.

Mora da priznam da sam imala ozbiljna preispitivanja tokom učenja glume, da li ostati ili odustati?

Sada biste rekli pa šta pričaš kada si toliko želela, a sada kada si uspela filozofiraš!

Velika su iskušenje pred nama malim ljudima, da ih ponekad nismo ni svesni, ali sada sa sigurnošću mogu da kažem da prevazilaženjem svake krize postajete sve jači i sigurniji da vam je tu i mesto gde ste u datom trenutku, ma kako vam se tada činilo.

Dolazim do poente moje današnje priče, novinarstvo sam završila, pre upisa Lekarta. Novinarstvom sam se bavila na nivou kreativnog pisanja, jer me je to zanimalo, kao što možete i primetiti.

Na drugoj godini fakulteta sam imala praksu na tv Spectrum koja više ne postoji, ali to nije ni važno, već mi je tada bilo jasno da je moj put javni nastup i da to ljudi prepoznaju, zbog moje dobre dikcije i posvećenosti radu. Malo po malo počela sam da radim sa decom kao dramski pedagog i tu se takođe pronašla. Danas kada se osvrnem na moje početke čovek bi rekao da se slagalica sama sklapala.

Deca su moj najveći izvor radosti, znanja, moje hrabrosti i ljubavi koju sam naučila od njih kroz višegodišnji rad.

U svojim snovima sam videla sebe kao nekoga ko bi želeo da svoje životno iskustvo i znanje  prenese mladim ljudima, koji su tek na početku svoga puta. Želja mi je oduvek bila da se moj rad negde vidi i čuje. Važnost potrebe da se čuje za moj rad sa decom nije bio u potrebi da bih dobila priznanja drugih, jer sam ih tokom školovanja dobijala i shvatala da sam neko ko pohvale baš i ne ume dobro da vari.

Nisam bila nikada od onih koji žive za crveni tepih i lažna svetla,već sam oduvek težila rezultatima koji su hranili moju dušu ljubavlju i iskrenom razmenom, koja me je održala u životu svih ovih godina kada sam posustajala.

I dolazimo do mog završetka ove priče ali i novog poglavlja u mom životu a to jeste, da sam nedavno dobila priliku koju se nadam da ću iskoristiti, a to jeste emisija za decu : Glumom do znanja.

Moj prvi autorski projekat koji je posvećen deci, glumi, pozorištu, umetnosti, kulturi, ljubavi prema pozornici, životu u sveobuhvatnom smislu.

I kratak rezime moje priče, znate da sam krenula od glume, završila na novinarstvu,upisala glumu, započela rad sa decom kao animator, posle izvesnog vremena pokazala se u radu kao dramski pedagog i edukator scenskog nastupa, a rezultat truda, znoja, borbe, straha, sumnje, neposustajanja, ljubavi jeste moja emisija kao dokaz da Ljubav pronađe svoj put, pre ili kasnije!

Uživajte u mom današnjem tekstu jer mora da priznam da sam ga sa srcem punim ljubavi i velikom radošću napisala, jer ima važnu poruku.

Moja poruka vama koji rado čitate moje misli jeste da i kada vam se čini besmisleno to što radite, kada mislite da ne možete više, tada zapnite i neposustajte jer verovali ili ne, univerzum uvek ima dobar smisao za humor i razlog zbog čega ste tu gde jeste u datom trenutku.