Najviše me nasmeju želje da za svaki Božić, Novu Godinu i evo sada čak i za Uskrs  mi požele da se udam do kraja godine. Ne znam da li ja ljudima izgledam očajno zato što sam sama ili kako protumačiti tu ljudsku potrebu da požele svoje želje drugome.

Razmišljala sam godinama unazad, mora da priznam da nisam od onih koje ne veruju u ljubav za ceo život i poštujem brak kao zajednicu, ali sebe nikada nisam videla u tome. Zašto?

Vidite, moji roditelji su se razveli kada sam imala 11.godina ali da naglasim, nijednog trenutka nisam osetila posledice tog razvoda, jer su se oni slagali i posle razvoda. Što znači da ne vučem traume iz porodice. Više poštujem zajednicu u kojoj se dvoje vole i bez papira i svdbarske šatre nego da sve bude kao na vašaru i posle par godina se ta izmišljena idila raspadne.

Brak shvatam veoma ozbiljno. Ako ste se odlučili na život u dvoje i vernost do kraja života zašto je to toliko svima postalo teško?

Kada vidim da svi peglaju i progutaju tuđe neverstvo kao zbog dece, zbog finansijske sigurnosti ili čega god, stresem se. Žene ne poštuju sebe i zaborave ko su, koliko vrede jer sebe stavljaju u podređeni položaj. Zašto? Kada imate zavete da sve delite zajedno i u dobru i u zlu. Pa zašto onda samo jedna strana nosi teret? Zajednica dvoje ljudi se zasniva na poverenju, slobodi, komunikaciji, avanturi, a ne samo kada se udate sve to u jednom danu nestane i pretvorite se u domaćicu sa kuvarom u ruci i pelenama oko vrata, gde je tu uživancija, dok muškarac glumi u drušvu playboy – a.

Moja pitanja u mojih trideset godina jesu : Do kada će žene biti tretirane kao niža bića?Do kada će služiti samo za kuću kao fikus koji vene čekajući da je neko povremeno zalije?Kada će početi sebe da cene i da sebe postavljaju na prvo mesto ne misleći da je to sebično i konačno naučiti da poštuju sebe nezavisno od partnera sa kojim jesu?

Posmatrajući svoje okruženje mogu reći da u tridesetoj biram da budem sama radije nego u nekom braku u kome bih izgubila sebe ili već bila sa šerpom u ruci, potčinjena.

Volim svoju nezavisnost u svakom smislu, volim što ne znam da kuvam i to što me nikada nije ni privlačilo da naučim. Volim to što ću radije da pročitam neku dobru knjigu ili da odem u pozorište kada ja to želim nego da sedim kod kuće i čekam da me neko primeti da postojim.

Možda deluje moj tekst osuđujući prema devojkama koje su udate, ali to nikako nije moja poenta već naprotiv, želim da pojasnim da svako ima pravo da budan sanja.

Oduvek sam sanjala drugačije snove,  ni venčanicu, ni okov na ruci zvani burma, već dvoje koji su ludi jedno za drugim i bez te formalnosti.

Moj san jeste da nađem nekoga ko će me razumeti , neko ko me neće osuđivati što nisam imala interesovanja za kuvanje i peglanje. Ne treba mi muškarac koji će očekivati od mene da budem ona koja će klimati samo glavom i diviti se njegovim podvizima, dok moji uspesi ostaju u njegovoj senci.

Devojke moje, možda sam ja i suviše sebična postala nakon dužeg vremena provedenog u samoći, ali jedno sam naučila da mi nije potreban muškarac kojim ću mahati pred drugaricama da sam uspela.

Radije ću mahati svojim ostvarenim rezultatima, nego biti samo nečija žena.

Birala sam karijeru, birala sam osmeh na licu, sreću i radost svakog dana jer me život nije mazio.

Stoga želim nekog ko će me maziti i kada je teško, ko mi neće prebacivati što ručak nije skuvan kada dođem mrtva umorna sa posla, već da razume i taj segment.

Ništa nije važnije od vas i vaših potreba, ako druga strana nije u stanju to da prepozna i vi kod njega onda bolje ostanite sami, nego da se pretvarate da živite srećno, jer su nas naučile mame da to tako treba.

Potrebno je da živite život koji ste maštale, na način koji ste želele, da imate partnera  koji može to da isprati, ali ako vas on osuđuje, odbacuje ili vređa nije to za vas.

Volite sebe svakoga dana bile same ili u dvoje, najgore je biti u dvoje, a sam.