Nedavno sam pročitala jedan zanimljiv tekst o tome kako očevi uče ćerke kako da budu svoje i da poštuju sebe.

Istraživanje kojim sam se duže vreme bavila se svodi na to da nam se životni šabloni ponavljaju sve dok ne prepoznamo već poznatu temu i dok ne odlučimo da je pustimo i oprostimo.

Mora da priznam da mi je ovaj tekst bilo najteže napisati ovako javno jer je to veoma bila osetljiva tema sa kojom sam se borila godinama. Kao i svaki umetnik i večiti optimista sam uvek gledala mog oca kao nekoga ko me je uvek podržavao u glumi, dolazio na moje predstave i uvek bio veoma ponosan na mene, što sam glumu odabrala kao put.

Bio je tu da me nasmeje, bio je ortak i dalje jeste i svakoga dana zna da me nasmeje i jedino mi se čini da razumemo jedan drugoga i taj crnjak u mom humoru.

Mnogo puta me je izvlačio iz najgorih situacija, ali sada već mogu reći instiktivno jer nije umeo drugačije.

Svaka devojka koja ima zdravu bazu porodičnu, majku i oca koji su tu bili kada im je bilo potrebno i pri prvom izlasku njihovog prvog zubića, prvog koraka, prvih reči, može iz porodičnih toplih prepričavanja  sa osmehom osetiti tu ljubav koja ne iščezava i koja vam svakoga dana uliva sigurnost.

Dok druge devojke kao ja nisu imale tu sreću, već sam godinama učeći na psihoterapiji sklapala deliće sebe i ulivala sebi nedostatke sa kojima sam srasla godinama. Teško je pojasniti koliko je muka u glavi malog deteta kada zna da se razlikuje od drugih, jer se oseća često anksiozno i tužno, a da pritom ni samo ne zna zašto se ti osećaji javljaju, najčešće niotkuda.

 Mala deca osećaju sve i često ne umeju da verbalizuju to što ih muči i onda potiskuju, dok iz toga se ne jave oboljenja kao što su astma, razne alergije, osipi, gastritis ili slično, jer  telo pati.

Nakon mnogo godina sam skupila petlju i kada sam shvatila da iz odnosa sa partnerima koji me nisu razumeli i koje ja nisam razumela, poželela da naučim da verbalizujem svoje emocije koje su me godinama mučile, potražila pomoć kod psihoterapeuta.

Prvo sam morala da naučim da verbalizujem svoje negativne emocije,  potom pozitivne, jer njih nisam ni prepoznavala. Čudno zar ne?

Kada odrastate bez baze i nemate modele po kojima biste mogli da prepoznate izražavanje emocija kao u većini slučajeva, morate krenuti od prvih koraka.

Učeći o sebi sam mnogo učila i o drugima. Gluma mi je pomogla recimo da naučim da kontrolišem svoju afektivnost u izvesnoj meri, ali čitanje osećaja sam morala veoma sporo i sama.

Veoma je važno da znate da rad na sebi iziskuje upornost, strpljenje i prihvatanje promene, kao i to da svaka promena nije laka i da se mnogima u vašem okruženju nećete posle izvesnog vremena dopadati.

Kada se odlučite na korak koji se zove rad na sebi, treba biti svestan da više nikada nećete biti isti, ako zaista možete da sebe pogledate u ogledalu bez osude i krivice, onda ste spremni za velika dela.

Kada sam odlučila da upišem savetovanje, najveći motiv mi je bio da ukažem ljudima da su promene dobre i da svako od nas zaslužuje da vidi sebe iz drugačije perspektive, ali pre svega da spozna najbolju verziju sebe i dozvoli to sebi.

Moja maštanja nisu nikada bila uzaludna, moja pisanja, moja traganja su uvek dovodila do rezultata. Mnogi klijenti danas mi pišu i kažu da su pronašli svoj put. Drago mi je zbog toga, jer ja sa sigurnošću mogu da kažem da je to moj najveći uspeh.

Takođe bih napomenula da vaša porodica kakva god da jeste, vaša je. Nemojte se stideti odakle potičete ko vam je otac ili majka, jer to su vaši delovi bez kojih ne biste postojali. Negiranjem njihovih mana, odobravate stid, krivicu, ogorčenost, strah, a to su emocije koje vam neć e omogućiti duhovni rast.

Budite hrabri i priznajte sebi da niste savršeni, da je u redu pogrešiti, da vaši roditelji su uradili najbolje što su mogli za vas i da njihove greške ostavite njima, a vi gradite svoj život ne osvrćući se u daleku prošlost, već gledajte u budućnost i vašu promenu u njoj.

Pismo princu sam nazvala tekst jer mom princu, mom ocu sada koji je uz mene i koji će biti još dugi niz godina, imam da poručim:

Hvala ti tata što si bio takav kakav jesi, možda da si bio drugačiji ja sebe ne bih ovoliko volela i cenila.

Možda  da si bio drugačiji ja ne bih znala šta znači truditi se i boriti se za svoje snove.

Hvala ti i što nisi bio tu kada je bilo potrebno jer sam u svojoj samoći naučila da sama vidam svoje rane, a to je moja najveća snaga.

I hvala ti što se smeješ mojim forama i što voliš tu moju detinjastu stranu, jer mi ona daje krila da poletim i gledam svet u duginim bojama.

Pismo princu je veoma važno moje dame da predate svom ocu, prvom princu koji vas je prigrlio kada je bilo teško, prvi nasmejao kada je bilo potrebno i prvi pridržao kada ste se osetile slabašno.

Tekst sam posvetila svim devojkama koje veruju u večnu ljubav i u prinčeve.