Ljubav koja se pamti ceo život

11/28/2017

 

Moje detinjstvo nije bilo kao kod ostale dece, sa mamom i tatom. Nije bilo ni po čemu slično drugoj deci osim toga da sam bila dete koje je dobilo priliku na život. Malo drugačiji život po svemu sudeći.

Nedavno sam izgubila dedu koga sam volela može se reći najviše na svetu, više i od same sebe ponekad pomislim. Dok pišem ove reči moja svaka misao, moja emocija, ne može biti iskrenija i teža, nego da je uživo izgovaram pred hiljadu ljudi. Kada izgubite nekoga čije ste inicijale istetovirali, čiji ste osmeh najviše voleli i kritiku uvek pomno slušali, zagraljaje pamtili, svet postaje drugačiji u svakom smislu.

Od druge godine sam živela sa dedom i bakom. Svoje detinjstvo pamtim kao najlepši i najbezbrižniji period, iako sam odrastala u drugačijem domu. Nije mi sve bilo dostupno, ali je ljubavi bilo dovoljno. Kada  god bih bila tužna ili uplašena, tu bi bila moja baka koja bi me jako zagrlila, poljubila u čelo i pogledom topline zelenih očiju tešila.

Deda bi mi leti brao trešnje sa našeg drveta u dvorištu, pravio koš jer sam volela košarku i trenirala, sve bi radili da se osećam srećno i zadovoljno, jer su znali da se praznina zbog neprisustva mojih roditelja teško može popuniti, jedino najčistijom ljubavlju.

Ovakvo detinjstvo bih svakome poželela zbog ljubavi neizmerne i iskrene, nekada surove i sebične, ali jedinstvene.  Sazrevanje moje jeste počelo nešto ranije nego kod ostale dece, tačnije sa 14.godina.

Baka mi je tada umrla od leukemije, nešto kasnije od silnih potisnutih suza i tuge za njom sam dobila bronhijalnu astmu. Neisplakane suze za osobom čije se prisustvo izgubilo je za mene u datom trenutku bilo neprihvatljivo. Gušenja su dolazila često, jer nisam umela da izrazim svoje emocije.

Deda se u tom periodu trudio da mi nadomesti kuvanjem, kupovanjem i posvećivanjem svoga vremena u meri koja je bila nestvarna. Išao bi sa mnom u kupovinu jakne, vodio bi me do drugarica, zabavljao moje drugarice, išao sa mnom gde god je trebalo, samo kada bih zatražila.

Vi ne možete da zamislite kakvi su to roditelji bili. Koliko god vam to čudno bilo, ali oni su za mene bili najbolji roditelji koje je jedno napušteno dete moglo da ima. Njihovu ljubav i prekore ću pamtiti kao najveći dar koji mi je Bog dao da bih izrasla u ispravnu osobu, kojom se oni sigurna sam sada sa neba ponose.

Mora da vam priznam da kada izgubite ljude koje ste toliko voleli vidite koliko vam je ljubav zaista bila tu, opipljiva, stvarna da nakon njihove smrti ostane praznina koju je nemoguće nadoknaditi.

Mnoge ljubavi prođu kroz vaš život ali neke se pamte za ceo život.

Hvala vam što čitate moje misli, ali ovo je najteže za mene u ovom trenutku napisan tekst.

Ovaj tekst sam posvetila mom dedi, mom anđelu koji više nije sa mnom, ali negde me iz daleka čuva i voli.

 

1 Comments Add your own

  • 1. Lastavica  |  11/29,2017

    On će živeti u Tvojim mislima i postojati dok i Ti postojiš...

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me


Around here

Categories

Moji linkovi

Generalna

Feeds