Danima sam u setnom raspoloženju, jer preispitujem svoje poteze koje sam povlačila do sada.Znate kako napunite trideset godina i shvatite da neke stvari u životu vam nisu uvek išle na ruku, zapitate se šta nisam dobro radila do sada u prvoj polovini svog života i šta je to što bih mogla sa uradim da mi bude bolje u drugoj polovini. U svakom segmentu svog života sam osećala godinama da napredujem, osim u partnerskim odnosima. Na terenu ljubavnih odnosa uvek sam se osećala kao luzer, promašeno, nedovoljno iskusno, amater.

Sa tim u vezi uvek sam naletala na muškarce za koje sam mislila da su iskusniji od mene u svakom pogledu, seksualnom, emotivnom  u intelektualnom da ne pominjem.

Nažalost, kako su godine prolazile a ja sazrevala, svi muškarci koje sam posmatrala kao iskusne i zrele su nekako zaostajali  za mnom u toj njihovoj zrelosti. Kada god bih upoznala nekog muškarca ostvarenog na svakom polju, pomislila bih da to je taj. On sigurno zna šta će sa mnom. Kada ono međutim, on nema pojma šta će sa sobom, a kamoli sa mnom od svoje emotivne nesigurnosti i iskompleksiranosti manje vrednosti. Dugo mi je trebalo to da razumem i da ne krivim sebe za to što nisu uspevali da me vide u svetlu, koje me najbolje osvetljava.

Uvek sam se trudila da se prikažem onakva kakva nisam, da bih zasenila njihova očekivanja, a na kraju bih i sama patila jer to nisam bila ja, već predstava koju igram za drugoga.

Kada sam jedno veče sela sama sa sobom i odlučila da priznam sebi ko sam i kakva sam, osetila sam se slobodno, kao da je gomila kamenja pala sa mene. Videla sam sebe sa svim svojim manama i vrlinama. Videla sam sebe kao nežnu, ranjivu, poželjnu, ali jako usamljenu devojku. Upitala sam sebe zašto se tako osećam i šta je to što mogu da uradim za sebe da bih se osećala bolje?

Da li moje emotivno stanje i ispunjenost zavisi od muškarca, njegovog intelekta, statusa, poželjnosti?

Uh, bilo je zaista teško prelomiti preko usana da je to najveća zabluda koju sebi žena zrelih godina sebi može da prizna, bez ijedne dileme da jeste bila na pogrešnom putu.

U mom životu nije bilo mnogo pravih muškaraca koji su uspeli da osvoje moje srce, jer nisam mnogo verovala, ali da sam bila bezbroj puta zaljubljena jesam, mora da priznam. Želja da budem voljena i da pripadam nekome jeste me uvek opsedala i zbog toga sam godinama patila u tišini, za moju publiku sa osmehom na licu, jer drugačije nisam mogla da dozvolim da me zamisle.

Mislila sam da će me te oči saosećanja drugih više boleti od moje istine da ne verujem u ljubav i da je se bojim, da često sam bežala i da sam se konačno od tog uzaludnog bežanja umorila. Konačno se usudila da priznam jeste vreme je za pravu ljubav,da ne želim ovoga puta da je propustim.

Skupila sam hrabrost ovim tekstom da svim ženama kažem jednu stvar a to jeste, da nije važan fizički izgled već ono što nosite iznutra, snaga, ljubav i treperavost, koja vas čini svakoga dana prelepom, ma kako bile obučene ili svučene. Ukoliko vas muškarac ne vidi preko puta vas, ako vas kritikuje, omalovažava, ne podržava, nije za vas. Prava reč jeste nije dovoljno muško za vas, takav vam devojke i ne treba.

Svaka prava žena nežna, krhka, sa vragolastim osmehom, očima koje sjaje, one koje vole život ne stide se, da se dobro provedu u kafani, druže, šale, obuku i kraću suknju, a da zbog toga nisu kurve, to su žene sa velikim Ž. Ako on to ne može da izdrži, ako vam ne veruje, ako je neophodno da mu podilazite i veličate njegov ego i nesigurnost, sedite kod kuće samo da bi vas video, onda to nije taj muškarac a vi niste ta žena.

Volite sebe u svakom izdanju i gde god da ste. Nemojte kriti svoje slabosti, svoj osmeh, radost prema životu, bezazleni flert, jer to pravi život ispunjen vam omogućava, a život je jedan i vaš da ga živite u ljubavi baš po vašoj meri. To sam ja odabrala!