Kada ste mali i nezaštićeni jedino što se razvija u trenucima samoće jeste Ego. Dete ne zna da traži ljubav ono ga podrazumeva, ako je ne dobije, zaboli jednom, drugi put, a onda dete stavlja štit da više ne boli, ukoliko je ne dobije kada mu je potrebna ili nisu je ljudi u njegovom bazičnom okruženju primetili.

Naše lažno ja kako sam ga nazvala, jer sve što u taj ego stane i što ljudi vide jeste predstava o nama, koja uglavnom nema neke veze realne. Svima nam je potreban neki štit dok odrastamo, kada odrastemo u poslovnom svetu ne sme čovek biti ranjiv i tako samo se štitiš od ovoga, onoga, a pravo pitanje jeste šta se dešava ispod tog štita.
Ispod tog štita se zapravo dešava pakao, jer čovek svoje emocije ne pokazuje na način koji bi bio adekvatan u datom trenutku.
Čovek ne govori zaista šta misli, več iznosi stav koji je pogodan trenutku, ponaša se u skladu sa trenutnom situacijom,šta se zapravo dešava u emotivnom razvoju čoveka, stagnira, guši se, hendikepira.
Nakon par godina kada dostigne svoj vrhunac razvoja vaše lažno ja, ukoliko vas je ugušilo počinje da puca i vi se osećate dezorjentisano, sa pitanjima ko ste zapravo vi?
Šta tada? Idemo ispočetka i sa upoznavanjem…

Svakoga dana gledam decu dok radim sa njima. Njima je svaki minut pažnje koji im date dragocen. Vaš pogled, osmeh, zagrljaj, topla reč, sve im je to neophodno da bi preživeli.  
Sada zamislite dete koje ne dobija to sve godinama ili ne dobija na pravi način, šta se sa njim dešava? Kako se ono razvija? Šta ono misli o sebi, kako sebe vidi i kako razume ljubav koju ni ne poznaje. Poznaje ljubav iz crtaća, bajki, kasnije serija, ali u realnosti ima samo predstavu da je ljubav lepa, ali iz sopstvenog iskustva da jako boli, jer je nikada zaista nije upoznalo. 
Dete koje jeste upoznalo ljubav i dobijalo svakoga dana dovoljno duševne hrane koja mu je bila potrebna izrasta u čoveka sigurnog u sebe, osećajnog, bezbrižnog, nasmejanog, poletnog, hrabrog i punog razumevanja za sebe i svet oko sebe. U njegovom svetu nije moguće ne voleti i ne biti voljen. Svet je bezbrižno mesto jer su ga roditelji naučili u svojoj bazi da se oseća sigurno. Roditelji su ga naučili svemu što su smatrali da je dobro za njega da ponese u svet koji ga očekuje. Čovek sigurne ljubavi hoda pravo, gleda očima koje veruju i odiše snagom, nije mu potreban štit.

Šta je sa detetom koje nije ništa od toga imalo?

Korača kroz svet prestravljeno, jer svet je za njega surovo mesto. Naučeno je da ne veruje nikome, jer svaki put kada je poverovalo nije bilo istinito. Traži ljubav celoga života gladno je svega, ljuto, mrzovoljno, deluje hladno i nezainteresovano, nedovoljno emotivno razvijeno da kaže kako se zaista oseća, preplašeno. U svom štitu se jedino oseća bezbrižno čak i kada ga svi povređuju, ali to je jedino naučilo da se pretvara da je kamen, da ga ništa ne dotiče kako bi se zaštitilo. Ne zna za sigurnost, lepotu ljubavi i radost, ali se nada da će je osetiti jer njegovo srce vapi za tim osećajima svakoga dana. Stvarnost je njegova mnogo surovija od dece koja su rasla u ljubavi. Njegovo životno prvo iskustvo jeste odbijanje, kada prvi put nije dobilo ljubav.
Njegovo iskustvo prvo jeste napuštanje kada je trebalo da oseti sigurnost.
Njegovo iskustvo umesto ljubavi jeste bol, strah, stid što je ikada potražilo ljubav kada mu je bilo najpotrebnije, kako sada kao odrastao je zatražiti kada će ponovo biti odbijeno?
Ljubav vidi kao nešto što mu je potrebno da bi preživelo, ali i kao nešto što nije dobro jer je mnogo bolelo. 
Ne ume da primi nežnost, gadljivo je na svaki vid izliva emocija, jer ih smatra lažnim, guši svakoga i tera od sebe kada je neko pruži, jer ni samo ne zna kako da razume drugu stranu šta zapravo želi?
 
Tako dezorjentisano dete uglavnom postaje destruktivno prema sebi ukoliko se ne prepozna na vreme taj hendikep sa kojim odrasta. Ta deca se razvijaju u devijantne ličnosti ukoliko im se ne pomogne na vreme. Da li im je moguće pomoći i da li je izlečenje moguće?
Šta sa bolesnim egom?
 
Najvažnije jeste prepoznati kada mehanizmi odbrane popuštaju i ne rade posao, potražiti pomoć i rešenje. Kako dete se ne bi odalo se alkoholu, drogi ili nekom drugom poroku kada pomisli da izlaz iz problema zvanog bol nema.
 
Količina tog bola sa kojim se susreću i prihvatanje istog da su drugačiji, da su odrastali u svetu koji nije bio sličan drugim pričama ni po čemu, da sigurnost ne poznaju, da ljubav ne poznaju, vreme jeste od presudnog značaja, kao i okruženje koje mora biti puno podrške i razumevanja. Svaki vid osude ovakvih ljudi jeste suvišan, jer oni su sebe osuđivali godinama ni zbog čega, svaki vid prekora, uvreda njima ne znače ništa od drugih, jer su sami sebe godinama čašćavali, jer su smatrali da je to ispravno.
Njih je moguće lako povrediti ali ih je teško prihvatiti i voleti, tako oni vide i razumeju svet u svom štitu.
Ljubav im je potrebna,neophodna, poverenje, sigurnost i osećaj da su vam važni, da ih želite pored sebe svakoga dana, da ste tu za njih i da ih nikada nećete napustiti ma kakvi oni bili, a oni će to umeti da cene i da uzvrate višestruko jer je njihova zahvalnost velika, strah od napuštanja neizdrživ i potreba za ljubavlju bezganična. 
 
Jedino što dete razvijeno u ego čoveka traži jeste razumevanje, ljubav i sigurnost da ćete biti uvek tu za njih, jer su je ostali gladni još na početku upoznavanja sveta i samo ukoliko im date ljubav pristaće da odbace štit.