Radim već nekoliko godina kao dramski dečiji pedagog i stoga sam osetila potrebu da napišem jedan tekst koji govori o istinskim potrebama svakog deteta, kasnije i odraslog čoveka.

Svima je potrebna ljubav.

Kada govorimo o ljubavi ne postoje granice, jasna pravila i reciprocitet ja tebi - ti meni, već samo iskreno davanje, to deca zaista osećaju i cene. Dugo sam na svom iskustvu  učila koliko je meni zaista bilo teško što sam odrastala bez roditeljske podrške i bazične ljubavi koje sam ostala gladna i dan, danas.

Taj nedostatak se mnogo oseća u mom samopouzdanju, mojoj borbenosti i ranjivosti. To je nedostatak koji su moji staratelji baka i deda u jednom periodu života pokušali da nadomeste i to je za mene velika sreća. Zahvaljujući njihovoj posvećenosti sam uspela da izrastem u zdravu osobu, sa ciljevima, ambicioznu, posvećenu, disciplinovanu ali nažalost ranjivom za realni svet koji me okružuje. Moj hendikep u odrastanju bez roditelja koji nisu bili prisutni stalno, tata povremeno, mama skoro nikad, odrazio se na moj emotivni odnos sa prijateljima i partnerom. Kada odrastete shvatite da sve što su vas učili, što su vam davali, govorili, savetovali, počinjete da primenjujete u svakodnevnom životu.U mom slučaju sve je moralo ispočetka da se uči, iznova svakoga dana. Kada govorim o poslovnoj sferi nije mi mnogo oduzelo to što sam nepovezana sa ljudima, jer sam umela da selektujem odnose prema dečijem razmišlanju dopada mi se neko ili mi se ne dopada. Želim sa njim da sarađujem jer imamo zajedničke ciljeve i ideje i to mi je dovoljno. Vremenom kako sam počela da sazrevam shvatala sam da i u poslu ukoliko nisi povezan sa sobom i sa svetom ne možeš da napreduješ. Upravo je to segment koji sam dugo učila na psihoterapiji. To radim godinama i sa decom. Prvo ih učim poštovanju njih samih, bodrim nakon svakog koraka malog koji naprave, guram do granica njihovih mogućnosti, hvalim, grlim i ljubim svoju decu koju podučavam, jer znam da sve ovo što sam sada navela jeste meni nedostajalo da bih bila podjednako dobra i na poslu i u prijateljstvu, kao i u partnerskim odnosima. Nećete verovati koliko deca leče moju dušu i koliko mi ljubavi njihova svakoga dana vrati osmeh na lice i veru da ljubav jeste uvek tu razmenjujući sa njima svoje znanje, nežnost i razigranost, koja im je svakoga dana potrebna da bi izrasli u zdrave i radoznale osobe, kao što sam i ja stasala zahvaljujući glumi.

Možda čudno zvuči da neko ko možda nije imao dovoljno emotivne hrane za dušu uspeva da se bavi glumom i uči decu istom, ali ironija života jeste moja što mi je gluma dala samopouzdanja, naučila me radosti života i pokazala moje kapacitete, za koje nisam ni znala da postoje, jer nažalost nisam imala primer roditelja od kojih bih naučila.

Igra me jeste oplemenila, vratila optimizam i veru u svet da može biti i bezbrižno mesto ukoliko si okružen ljudima koji su vredni tvog vremena,koji te istinski vole i poštuju. Samopoštovanje sam počela da učim u radu sa decom kako kroz rad sa njima i davajući njima savete, učila sam i sebe da prihvatam sve to kao svoju istinu, jer sam ja tu istinu saznavala iz psihoterapijske teorije, a ne na praktičnom primeru.

Važno je znati da je deci potrebno mnogo ljubavi, posvećenosti, pažnje, razumevanja, slušanja aktivnog i smeha kako bi odrasli u osobu koja neće biti gladna ljubavi, koja neće biti isfrustrirana ako je ne dobije od partnera ili od prijatelja, kao što sam ja godinama učila da su to moji deficiti koje sam nadomešćivala u radu sa decom.

Godinama čovek uči ljubav šta jeste ili nije? Pogledate decu i sve vam bude jasno, jer oni su mala bića veoma mudra koja nas nauče onome što mi odrastanjem zaboravimo.

Glavne stvari kojim nas deca nauče jesu kako biti iskren do koske, kako je zagrljaj neophodan, više puta dnevno, kako je smeh neophodan, da bismo osetili radost života i najvažnije, kako je lepo igrati se, maštati i praštati. Deca se ne ljute kada su pogrešili već umeju da kažu izvini - jel hoćeš da se igramo, mir, mir i sve idemo ispočetka.

Mojoj sreći nema kraja kada dete ometeno u razvoju širi ruke da me zagrli i poljubi, iako ne umemo da komuniciramo verbalno, naučila sam da je ljubav svačiji jezik, samo ga je važno razumeti i dopustiti.

Deci veliko hvala što su me naučili da prepoznam šta je prava ljubav, koju sam jednom davno zaboravila, hvala mojim đacima što su moj svet učinili smislenijim i što sam zbog njih postala bolja osoba i veliki borac, jer to sve deca mogu.