Kada snovi postanu java…

Autor persida | 26 Jul, 2017

     

    Oduvek sam bila od onih koje sanjaju snove sa srećim završetkom. Verovala sam u čuda i čuda su se dešavala.Svaki put kada bih posumnjala u svoje snove realnost bi me podsećala da skrećem sa puta.

    Moja priča se uvek vezuje za moju prvu ljubav glumu,pozorište, scenu i uloge proživljene do sada.Gluma je veoma teško opredeljenje kada shvatite da po završetku ste uvek na početku, da ćete morati da se borite, jurite, tražite da vam neko udeli parče uloge.Kada sam upisala glumu kod Profesora Branislava Lečića, želela sam samo sebi da potvrdim  da li sam ja za glumu ili ne?Zašto?

    Nakon završetka srednje škole pokušala sam Fakultet dramskih umetnosti da upišem, naravno nisam uspela. Kada sam pokojnog Vladu Jeftovića pitala, koji je te godine primao klasu, zašto nisam prošla, odgovorio je vrlo surovo: Mislim da si ti neko ko bi najbolje bilo da se bavi van scene, da počisti, namesti svetla ili slično oko scene, scena nije za tebe. Ostala sam u šoku. Zahvalila se i otišla.

    Nakon tog razgovora moj inat meni nije dao mira. Pozvala sam tetku koja je radila sa pokojnim profesorom Jeftovićem i pitala jel moguće da je to istina?Ona se nasmejala i rekla da je on želeo da proveri koliko sam ja zapravo zagrižena za glumu, koliko mi je stalo, jer moraš biti veliki borac da bi opstao u ovom poslu, a ja sam se njemu učinila veoma krhkom i želeo je da me razuveri i da odustanem.

    Bila sam danima ljuta zašto nisam upisala i bilo mi je teško da razumem kako je on surov čovek?

    Nešto je u meni kliknulo, on će meni da kaže da ja ne znam šta ću sa glumom i da li sam ja za to?

    Nažalost, te godine je bilo kasno za ponovno konkurisanje na drugim fakultetima za glumu, ali na nagovor mojih upišem novinarstvo na Megatrendu. Ironija života jeste bila u tome što mi se zgrada Fakulteta nalazila u Bulevaru Umetnosti gde se nalazio i FDU.

    Život me je od samog početka bacao u iskušenja. I tako ja studiram fakultet koji ne volim, ali upoznam zanimljive ljude i svakoga dana odem na FDU na kafu, jer je kafa bila za dž. Odem na FDU, svaki put bi mi se stegao stomak i pojavila knedla u grlu, kada bih srela ljude koji su upisali glumu.

    Nije bilo lako gledati ljude koji žive moj san, mora da priznam. Ne bih ja bila ja da se nisam raspitala i čula da na našem Fakultetu postoji dramska radionica gde se rade predstave.

    Odem da vidim šta se radi, tog dana su radili na predstavama. Pročitam tekst i dopadnem se ljudima i pozovu me da radim sa njima na projektu, ali to nije sve, projekat se radi sa mladim sjajnim rediteljem Petrom Popovićem sa FDU.

    Šta ti je život?

    Projekat je bio više nego nadrealan, platforme na točićima, mačevanje, koreodrama, plesači, potpuno ludilo. Ekipa sjajna da bolja ne može biti. Tokom tog projekta smo imali neke probe i na FDU, združila se sa nekim ljudima, sve je ispalo bolje nego što sam očekivala.

    Zavši se taj projekat onda su se nizali drugi projekti, druge priče u pozorištu, a ja sam dobijala svakoga dana da je put jedini za kojim mi srce kuca, gluma.

    Pokušam ja kada sam završila novinarstvo, uzgred fakultet koji nisam mogla da smislim, ponovo na novosadnskom fakultetu glumu. Međutim, ni tamo ne upišem, ali uz argumentaciju da jesam ja talentovana, ali da to nije dovoljno da bih upisala.

    Popijem tu ja još jedan životni šamar, ali opet ne posustanem. Nastavim da radim predstave i nadam se nekom čudu. I tako prolaze dani i nakon 5.godina mog studiranja i završetka ja saznam za Lekart.

    Prijavim se na audiciju i prođem, upoznam sjajne ljude i krenem sa glumom i učenjem ispočetka.

    Mojoj sreći nije bilo kraja, zamislite nakon toliko godina da ostvarite svoj san da konačno počnete da se bavite onim što volite, nestvarno.

    Iskušenja su ponovo bila tu, nakon svake godine sve je bilo teže. Starija ja, teže da se otvaram emotivno i sve procesi teži za uloge i vežbe na kojima smo radili. Premišljanja da li odustati, šta raditi, da li je ovo ono što ja zaista želim?I tako svakoga dana.

    Jedina težina mog dvoumljenja jeste bila u tome što su moja preipitivanja polazila od loših sugestija moje porodice da gluma nije za mene i da je to posao od koga neću imati hleba da jedem, da je sve u našem glumačkom poslu neizvesno. Sve sam to ja već znala i ta dvoumljenja su bila mnogo intezivna. Iako nisam imala podršku porodice borila sam se sa svojim strahovima i težnjama svakoga dana.

    U toj borbi sam naučila da slušam sebe i kako sebi da postanem podrška koja mi je potrebna kako bih išla napred. Naravno, na mom životnom putu upoznavala sam sjajne ostvarene ljude koji su mi uvek govorili da raditi posao koji voliš zapravo nikada nećeš morati da radiš sa mukom, već sa ljubavlju, elanom i voljom, što sam i sama mnogo puta sebi potvrdila.

    Imala sam sjajne pedagoge, kao i profesora Lečiča koji je bio moja velika podrška u mnogim kriznim periodima kada sam želela da odustanem. Bili su tu i moji ljudi iz grupe koji su mi postali vremenom kao porodica, koju nisam imala, puna razumevanja i ljubavi.

    Profesor Dušan Stojnov koga sam upoznala na predavanjima iz Uvoda u Konstruktivističku psihoterapiju takođe je jedan od sjajnih ostvarenih ljudi koji se nikada nije ustručavao da mi uputi sugestije kada se god pružila prilika na našim predavanjima, kome sam neizmerno zahvalna što je slučajno ušao u moj život i ostavio traga.

    Dragi moji, ovaj tekst za mene ima posebno značenje, a to jeste da mladi ljudi treba i moraju da znaju da kada god im neko kaže ne možeš shvate da tek tada dolazi njihovih pet minuta i dokažu suprotno. Samo verom u svoje sposobnosti i upornošću čovek može da živi i da stvara svoje snove. Zato sanjajte velike snove i slušajte svoje srce, jer ono jedino zna odgovore na sva vaša pitanja. I zapamtite i posle svake kiše dolazi duga, ja moju dugu sanjam svakoga dana i nikada prestati neću, jer je ona zaslužna za moj osmeh.

     


2 Komentari & 0 Trekbekovi od "Kada snovi postanu java…"

    Требало је времена написати овај пост,
    требало је наћи одмерене речи које ће уливати наду и поверење,
    требало је направити избор,
    требало је скренути и погрешним путем доћи ближе,
    тако се изгради упорност и стекне самопоуздање,
    свака грешка и латица године коју ветар однесе, разбистри сјај ока и смерност створи јаку да у теби природа твоја сазри,
    да кроз покрет - мисао доживи своје пролеће, лето, јесен и зиму...Лепо је да сви млади људи копирају шаблон и да њихови снови воде њихово срце, овако искрено као ти твоје, желим да ти се испуни све у животу што чекаш и желиш, а онда кроз зрелу глуму пренесеш сву емоцију и све задовољне године искуства.
    Поздрављам те поново...

    Autor krilaandjela 30 Jul 2017, 03:44

    Hvala na iscrpnom odgovoru kao i uvek, na lepim rečima, kao i na posvećenosti.
    Sve najlepše!

    Autor persida 30 Jul 2017, 08:00
Dodaj komentar





Zapamti me